Eh da mi je ruke stavit ispod tvog džempera ;)

Ka sta Zečić piva, zima, zima, led… Cin ga spomenen sitin se rici jedne njegove pisme i dodje mi rigat. Ide nesto ovako: ” …O groblje, groblje, ti bašto šarena, u te se siju najlipša simena, siju se siju al nikad ne niču, grobari sjeme duboko zagrću…”, mozda san falila koju ric al nadan se da ljudi koji citaju blog imaju malo bolji glazbeni ukus pa me nece znat ispravit.
Vratimo se na temu zime. Pa nista strasno, neki dan laganini na poslu dok nisan pogledala kroz prozor. Iman sta vidit, sve zabililo, velike debele paljulje padaju, na cesti se lipo sjaji led, auta pomalo klizuckaju, ljudi poceli izlazit na prozore i govorit kako je jadan onaj ko triba vanka na prvi snig izac… Med.tehnicar, inace filipinac dosa do mene na prozor i psuje na svom jeziku a ja na svom. Baba mi odma ponudila da spavan kod nje al ja rekla da cu se pomalo uputit pa dokle stignen iako mi nije svejedno… Uto dobijen poruku od prijateljice koja se inace s posla do doma vozi 7 minuta a sad vec ide sat i nesto i jos nije dosla… Pas mater!
Nakon nekog vrimena dobijen poruku da ce ona i muz doc po mene sa djipom jer je cesta zaledjena i odnija bi me djava bez zimskih guma. Tako san se lipo doslepala doma a sutradan skupila auto jer se vec sve rastopilo. Sej no mor, odma na komp i trazi ko prodaje zimske gume… Namontirala i sad picim ja a mjesecina prati…
Inace je vec posta sprd cim malo pocme padat rodjaci mi vicu snig, snig, brze ajde na prozor vidi, ne odem odma ali za pet minuta bacin pogled 😉
A sprdancije iz Hrvatske mi je na vr glave, poruka tipa jel me zatrpalo, moze li se iz kuce i td ima na pretek. Sta je najzalosnije vise je sniga palo u Hrv. nego ode. Jos nisan obukla duge rukave, na poslu odam bez cipela, u kuci i bez carapa sta ne mogu rec za moje drage prijatelje zvane kockice leda koji se doma motaju u deke i nose terluke 😉 Iskreno mislila san da ce bit ladnije al npr na -5 odam vanka (kratki rukavi + raskopcana jaketa) i nije mi ladno zato sta ne puse, nema buretine sta ti ulazi u kosti i nemos se ugrijat 3 ure nakon sta dodjes izvanka. Na poslu uredno ugasin grijanje i otvorin prozor, griju babe ko da nema kapi krvi u njima, uznojin se sideci i gledajuci tv.
Evo upravo slusam neke umirujuce pisme na radiju, sidim u fotelji s nogama na babinoj hodalici, okruzena Bozicnin cvicem i ukrasima, svica s mirison lavande podsjeca na lito u hrvatskoj, pogasila san svitla, samo par lampa u kantunima gori… Babe nema na vidiku a satnica se okrice. Koliko god ovo zvucalo cudno, ne bi ovo volila radit cili zivot. Ne samo zbog place koja je 2, 3 puta manja nego medicinskim sestrama nego zato sta je ponekad i dosadno, nema akcije, nema kolega s kojima mogu pricat… Dobro, neki dan san nacula zenu iz restorana i recepcije u domu kako pricaju u daljini i ucinilo mi se da je hrvatski… Odem poslje do recepcije (koda iman sta pametnije radit za vrime posla) da je pitan kad ona prica na telefon s toliko tvrdim naglaskom koji imaju vecina nasih ljudi, potvrdila je moje sumnje. Ok, sritnem ih poslje kako pricaju i upadnem im u razgovor, one se smrzle i rekle jebenti, mislili smo da nema ode nasih… Obe iz bosne i kazu da vise ne smiju pricat naski jer ko zna koliko hrvata ima oko njih, u to prodje jedan konobar Mike, izgleda ko tipicni kanadjanin, frizurica, mrsav, na po pederi govori kako mu je caca iz Zagreba a mater iz dalmacije i da razumi hrvatski al da ne zna bas dobro pricat. U drugom domu cista koju sam vec spomenila (bizala je od mene) se malo opustila pa sad pricamo pomalo. Zanimljivo je kako kad god sritnen nekog nasega pitaju me: Hi, how are you, kako si?”. A neki kanadjani kad cuju odakle san pocmu govorit hrvatski jer su ih prijatelji naucili par rici, tako mi je jedan malesni reka: “Nisam visok al sam zgodan, mlad i neophodan”. Rekla sam mu da ima dobre prijatelje i da mozda skupi koju curu tako. Pisuci ovo, zamantana od svice i muzike zaboravila da triban skupit babu iz restorana 😀 Sricom tako fino i pomalo jedu, skoro po uru veceravaju da uspijen popit kavicu dok je cekam, imaju dobre cajeve al majku im makli vrucu vodu a cajeve ostavili za ukras. Jucer san uvatila vrucu vodu i pila caj dok je jedna blesa pustila neko malo govno od pasa, vise lici na pantaganu neg na ista drugo, i ta zvjerka njuska svakoga ko prodje, leta gori doli a vlasnica vice za njom: “Trešnjice, trešnjice, budi dobra curica, dodji mami”. Poslje je pricala sa živinom i izmedju ostalog je pitala jel joj se piski i da ce mama brzo bit gotova pa ce ic pi-pi… Ode se vecina ljudi prema pascurinama ponasa ko prema dici. Govorim pascurinama jer svaka zvijerka koja bi odma pobigla iz kuce cin otvoris vrata se ne moze zvat pasom. Oni mali, cupavi, sta stalno laju, lete amo tamo, trzaju se sa vodilice, kad nesto naume nemos ih sprijecit, sve bi ja to nogom na volej. Tako i ova Tresnjica, da je dosla skakat po meni letila bi do recepcije di zena igra solitare i svako toliko digne pogled sta se dogadja oko nje te srkne guc kave iz važa od 7 i po deci. Ako neko radi manje od mene, usudila bi se rec da je to ona. Nasuprot nje se nalazi veeeliki bor do plafona ispod kojeg se nalazi veliki natpis JEDITE, PIJTE I BUDITE VESELI. Pravo Bozicno za kanadske uvjete, žderačina. Sta se tice pića policija ima super taktiku. Neki dan oko 9 i po idem cestom sa 2 trake sa svake strane podiljene travom i iza okuke vidin pusta policijska svitla, mislin se sta je sad, sva auta u desnoj traci i staju pricat s policijon. Kako dosad nisan imala iskustva sa tin pomislila san mozda ce nas ko u filmu pitat jesmo vidili nekoga koga traze, sta ja znan, kad im pobigne zlocinac imaju takvu taktiku u filmovima. 2 po 2 auta stanu pokraj 2 policajca i on samo pita jesi sta pija, jesi, nisi, cao. To bi tribalo napravit na par ulica kod nas, da ih zapune smrad alkohola iz svakog drugog auta kojeg zaustave vikendom…
Ajde sad je kriza u Hrv pa ce mladost imat manje love za opijanje. Interesantno je kako mi se u zadnjih misec, dva pocelo javljat dosta ljudi koje nisan vidila ni cula godinama. Svi se interesiraju za Kanadu i bijeg iz silovane naše.
Isto tako cula sam se s par ljudi koji su dosli u isto vrime ko ja i vracaju se nazad sad prije Bozica, jednostavno se nisu snasli, ne svidja im se, fali im obitelj i ne vide se u Kanadi. Neki govore da ce se vratit ode ponovo, neki hvala na iskustvu ali ne hvala sta je opet posteno, probali godinu dana i ako ne ide, ne ide. Uvik se rastuzin kad cujem da neko ide doma jer meni se svidja nacin zivota ode, iako nisam jos okusila pravi zivot sama al nadam se da cu uskoro i onda cu vidit kako je, naravno ako uspijem ostat pa pomalo, dan za danom. Ebiga, rekla sam i materi ako se vratim nazad da ne mislim zivit kod nje nego cu ic na selo (20km od kuce mi je) di mi je lipse nego doma. Kad dodjem tamo ja sam najveca seljanka, neka sam jedina rodjena i zivila u gradu cili zivot. Svi seljaci su se pogospodili, oblace se tip top za otic u zadrugu dok ja vozin traktor ili sidin na dasci iza i masem svakome, pljucam kad zatvaram kokosi, slazem drva dok dida vice da ce sve past, gonjam kariolu, odem di nema kuca i skricim iz punih pluca, idem u podrum u kucici u vinogradu samo da nalijem ledene vode iz špine koja je spojena na bunar… Ne ebem zivu silu, u žutoj majici od rajfajzen banke, gacan od tute i zemljavin patikama (jer san upravo zalivala pome) iden na pice sa seoskom gospodom koja se obuku u bijelo od glave do pete. Soo, ako ne uspijem ostat u ovoj lipoj zemlji nasmjesenih ljudi bit cu seljo beljo i ranit kokosi i imat domaca jaja kad mi mater i caca dodju u posjetu… E onda im taman prije zime kad na selu bude ladno zamantan mozgom i natiram ih da se oni prisele tu do prolica dok ja grijem dupe u klimatiziranom, al polako… Hihihi. Prvo cu probat zivit igdi drugo osim u silovanoj nasoj al ako mi nista drugo ne preostane zivit cu na selu koje mi je opremljeno fensi smensi americkim stvarima sta nemaju ni Kerum i Fani. 5 kokosiju i naucit cu pec kruv na kominu, iman jednu kucicu sa strane, tu cu ubacit par kreveta koje cu ukrast iz bolnice (ipak smo u hrvatskoj di se nista ne kupuje sta mozes “posudit”) i na crno lec par baba koje ce mi placat rezije, al o tom po tom 😉
Ovaj post pisem danima, malo napisem pa se za par dana sitin necega pa nadopisem. Mislim da je vrime da ga objavim. Ovaj put nema nista slika, zalim slucaj. Ako prezivimo ovaj petak kad su nam najavili smak svita (i to bas na dan kad dobivam placu) pisat cu i stavljat slije, ako ne skratit cu vam svima muke od ovih gluposti.
Pozdrav iz kreveta od jednog tipa, ebiga, tip nije doma al isto se računa 😉