“Wake Me Up When September Ends”

Zadnja dva tjedna su mi bila najgora odkad san dosla ode. Sve se prominilo, stalo. Ko da nas je neko polija ladnon vodon. Jos mi ne dolazi do mozga. Zivot je sranje. Ni ne okrenes se a vise te nema. Zato odavno uzivan u svakon momentu. Mozda se to ne vidi na meni jer ne skacen s padobranon ali kad provodin vrime s ljudima koje volin, upijan svaku zajednicku sekundu i spreman je u sjećanje. Doma san imala posebno misto na koje bi otisla bez icijeg znanja i jednostavno duboko disala, uzivala i razmisljala kako je zivot super, planirala buducnost i na neki se nacin pozdravljala jer san oduvik znala da cu otic iz Hrvatske. Kad bi se izivcirala dosla bi tu smirit se. Jednom sam cak zapalila cigaretu od zivaca a svako zna da ne pusin i ne podnosin ih. Ahh, malo van previse stvari otkrivan. Tila bi se zahvalit (oprez, sarkazam) osobi koja reklamira moj blog i sad vidin da me citaju susjedi (Makedonija, Srbija i BiH) vise nego Hrvatska i Kanada. Blog je zamisljen kao moje laprdanje cisto da mi prijatelji u Hrv znaju di san, sta san i kako je ode sta se tice zivota, posla i td. Al ako neko nepoznat ima zivaca citat o tome kako sidim isprid vrata na poslu, kao sta to radim sada dok ovo pisen, dobrodosli. Necete nista pametno nac ode.
Uvik iman viska vrimena dok radin. Sad sam u nocnoj smjeni u p.m. ne znan opce di se nalazin. Ona kuja sta je nacrala nove karte za iPhone je bila na teskin drogama. Ne kuzin jel rijeka ili autocesta. Uglavnom isla san u nocnu smjenu priko 30km daleko. Prvo san svratila u Starbaks po kavu i po 100-ti put cula komentar na kavu koju narucin. Da se razumimo kanadjani vole pit vodu sa puno secera i to nazivat kavon a moje tijelo voli dobit proljev kad popije istu. Ili piju “kavu” u kojoj ima svega osim kave. Udrobljeni keksi, bomboni, karamela, led, mliko, šlag, šarene mrvice, p.m. Probala san “kave” svuda i najslicnija nasoj iz kafica je u starbaksu. Doma kuvan nasu rvacku/tursku kavurinu a za ostalo iden u starbaks i narucin najjaču crnu sa jednin cukron i malo slaga na vrhu. Svaki ali bas svaki put cujen komentare tipa: “Uuu mora da je dobra, haha; Nisan ni ovo nikad posluzila”, da bi mi danas cura rekla: “Čula san da vozači autobusa i kamiona piju ovako obicnu kavu sa malo šlaga gori”. Rekla san joj pokazujuci na uniformu u kojoj san usetala (da, da, ovo je jedna od rijetkih di moras dignit dupe iz auta i uc unutra) da ne vozin kamijone. Cura se nasmijala kao i ostali ljudi u redu i ubacin joj tip kad je tako dobra i usporedjuje me s kamijondjon a ona nastavila kako san dosla do ideje za ovu kavu na sta san joj odgovorila kako je veliki hit u Europi a ona klimnila sa divljenjem. Picim ja a mjesecina prati… Vozin glavnon ceston i karta pokazuje da san na dobron putu al na cesti vidin znak dobrodosli u Hamilton. Mama mia a ja triban u Burlington koji je prije njega. Karta i dalje kaze nastavi ravno, iden, ebeme se krenila san sat i nesto ranije zbog kuje koja ne zna crtat karte i nece mi trazi trenutnu lokaciju dok joj ne izmolin krunicu, tek onda mozda upali. Vidin ime ulice u koju moran uc i onda niz nizbrdicu ko da se spustan iz podstrane, livo-desno mislin se di je ovo sinko moj. Al ajd dodjen nakon 10 minuta tih okuka na ravnicu i uđen u šumu di je ovaj dom. Malo nesto al ajde mislin se mozda ima malo soba. Šetan pored prozora, korak, dva, prozor od sobe, korak, dva prozor od druge sobe. Kuku lele sta je ovo. Malo pogledan unutra kad neki mizerni krevetici i zid. Unutra nista bolje, kao triba sifra za uc (koju mi nisu dali) pa mi neki dida isa po pomoc i nadjen sobu, točnije sobičak koja zaudara po pisaki i iznutra izmigoljila kineskinjica i pozdravila me na kingleskom. U sobi 2 kreveta i 2 stolice, mali stolic na kojem je televizija velicine dva mobitela, vidin dvoja vrata, ormar i mali wc u kojem moras bit akrobat da bi se popiša. Auu, di dodje. Dida misli da san iz neke organizacije koja ga je dosla ubit pa mu dala iskaznicu da prouci ali misli da je krivitvorena. Ovo bi mogla biti duga noc… Kineskinja ga se malo boji i jedva docekala pobic. Rekla mi da iznesen stolicu isprid vrata i tu sidin inace ce popizdit ako se probudi i vidi me u sobi. Dovukla san fotelju iz dnevnog boravka i noge na stolicu. Čokac je pokretan, ne znan sta su me poslali da ga cuvan, mozda samo da popijen kakve batine… Al vec san ga procijenila, 91.god, mršav, dehidriran, razbijen ga ki beba zvečku ako bude potribno. Na treningu nas učili da se ne smimo tuć s pacijentima. Ako krenu na nas tribamo prvo pobic, ako ne uspijemo onda se obranit a u slucaju da nas baš dovate tribamo ih obuzdat, lagano, nježno i poljubit za kraj. Ma mrš, samo da krene na mene odma dobije šaku u nos a dalje ćemo vidit. Evo mi vec utrnila guzica, digla san noge na rukohvat jer san malo iza kantuna pa me ne vide babuskare koje u 10 i po usisavaju. Primjetila san u drugom domu da se uvate usisavat iza rucka taman kad iden ubit oko, ovaj, pardon, kad pacijentica ide ubit oko. Budale, a ove jos ludje. Ne smin puno setat okolo jer digne li se ovaj ludonja i ubije ghostbuster čistačicu di cu onda? Sve mi se čiste čine ko hrvatice. Sićate se kad san davno bila u onom rasulu od doma pa su sve bile nase zene. Valjda se javljaju samo na pozicije u smeće od domova kako bi se osijećale ko u lipoj nasoj. Čin ona ispuiva nos po hodniku naša je, sad ću joj reć “Dobra veče”. Mislin da bi se tribala okanit hrvatskog jer san se vise puta skoro opekla, uključujuči i jučer kad san otvorila vrata u kući od rodičine tetke. Lipo san se, rekli bi bosanci, na engleski upitala sa ženon i rekla tamo “došla je neka babuskara” al priznajem ispod glasa i nije me mogla čut jer je bila daleko, odma mi se nekako činila domaća, valjda jer je imala istu frizuru ka i mater mi. Normalno, bila san u pravu. Moran malo poradit i na psovkama, kad radin totalno se prišaltan na engleski i onda mi izleti i fak i fak ju i svasta pa ljudi znaju da psujem a na hrvatski im sa smjeskom promrsim mamicu ti tvoju. Vecinom psujem na predmete i na jednu babu koju bi svako malo zabila u zid. Tako mi je neki dan (dok je bila euforična) polazala neku kesetinu iz koje je virila krepana mačka. Baš ona siva mujsa na tamne rige. Izvadi ona tu krepalinu kad ono kapa i šal. Izgleda za rigat, ne bi ono stavila na se ni da se ko Rose smrzavan na vratima ormara na srid oceana. Vrti ona to po rukan i kaze “Jel tako da je prekrasno” a ja joj potvrdim “Da, prekrasno je al nije još zima za to nosit”. Ona se cila rastužila i kaže mi “Jedva čekan da zazimi, ne znan oću dočekat da ovo obučen a baš mi se svidja”. Na to san joj rekla da joj je najbolje sutra čin se digne stavit šal i kapu jer nikad ne zna. A ona se naljutila. Marš! Izvukla san se iz te situacije i vratila je mujsin leš u kesu i otišla leć brojeći kako triba prozivit jos puno puno puno puno puno zima. Tribala san joj rec ka sta je jedan prijatelj reka za svog zlocestog dida, “Dabogda se oladija prije nego cola u frizideru”.
Neki dan san s jednon pacijenticon morala na hitnu, mali indijac, zaposlen ko med. tehnicar ne zna engleski pa zbog gluposti zva 911. Otisla sekund u wc i eto ti vatrogasaca. E sad znan di cu trazit momka, zapalit cu štagod i čekat da dodju. Tri tipa, svaki po dva metra i 120 kila, uniforma, lipi ko slike, simpaticni. Ovaj najlipsi je bija glavni pa smo skupa prosli kroz neke papire, uff, neman pojma sta san mu govorila, uvik su mi se svidjali tipovi u uniformama, vatrogasci pogotovo. Nisan ni skuzila da su dosli iz prve pomoci dvojica koja su bila ok ali ni blizu ovome. Vatrogasci nazalost otisli a mi babu utrpali u kola i laganini u bolnicu. Lipo je organizirana hitna. Ima ulaz samo za osoblje a posebni za posjete. Boksevi odvojeni zavjesama koje nisu iskidane nit šporke, unutra lavandin i sva oprema od čaša i slamki do pelena. Dvi lipe stolice al ja san sidila iza zavjese u cekaonici jer su imali fotelje i igrala igrice dok je baba jednog simpa tehnicara, crnca s pletenicama nazivala -She- i onda san joj isla objasnit da je -He- ali ima dugu kosu. Na povratku smo se vozili s nekin vozilon, nit je kamion, not je kombi. Ima dizalicu veliku za krevet stavit i mogu 4 velike krevetine stat nazad i sist jedno 6 ljudi. Visoko je bar 5 metara. Ima puste botunice i svasta nesto. Uff tu bi se valjalo zaposlit, vozikaju ljude i samo pricaju di ce svratit u šoping, di na ručak…
Evo mi je dosadilo malo pisat, iden obisit mob na punjač, da, obisit jer je utičnica na visini di je taman mogu dobavit i ustekat i onda mobitel visi. Probala san naslonit na punjač al kad je čista lupila vratima do opizdija je na pod a did se odma skočija jer je mislija da su ubojice.
Ajd, ajd toliko za sad, ne znan kud cu sa sobon do jutra.

Jebenti život!

Bas poslje nocne smjene iz proslog posta dobijen materinu poruku kako je cula za veliku tragediju i pita me jel istina? Osikle mi se noge. Odma san promislila da mi je neko od prijatelja poginija, nisan znala sta bi prije. Pitan je sta je čula a ona mi u siframa pita jel sve u redu sa rodicinin ćaćon i da vozin pomalo doma. Zoven rodice niko se ne javlja, vozin doma, cini mi se satima, nikako stic. Isprid kuce policija, docekaju me i kazu mi da je umra. Čovik s kojin san zivila svako lito kad bi dosli na selo, čovik koji me u Kanadi primija ko svoju ćer, čovik koji mi je bija veliki oslonac, čovik koji mi je otvorija oči u važnin trenutcima, čovik kojem nikad nije bilo teško napravit išta za mene. Ma šta čovik… LJUDINA!
I sad je mrtav? U 59. godini života? Nemoguće! Izgleda je bolje od covika od 30 godina, bija je moderan, s njim si moga pricat o cemu god oces. Rekla san mu neke stvari šta nisan svojin roditeljima, zato sta je razumija svakoga i uvik je ima dobar savijet. Sidila bi s njim do 3 sata po noći i pričala o životu. Jednostavno bi govorija sve šta san mislila i ohrabriva me svojin ričima. Nakon maratonskog razgovora covik bi se osijeća em umoran (jer su trajali 3-5 sati) em siguran u svoje odluke i hrabar borit se za svoje misto pod suncen. Uvik je govorija: “Pomalo” a u drugom trenu: “Vrime leti”. Uvik je bija spreman bezuvjetno pomoc. Znan da zvuci ko klisej, o mrtvima se uvik govori najlipse al ovo je bija poseban covik. Najbolji sta san ikad upoznala. Ka sta mi je rodjak reka: “Moga si mu pljunit u lice on bi ti i dalje bija najbolji prijatelj”. Uvik je skaka svakome u pomoc, ponudija bi se i prije nego bi ga pita. Kad bi tribala savijet samo bi sila pokraj njega (prije bi otisla napit se i u wc jer san znala da će potrajat) i bez da bi ista spomenila on bi zna sta me muči. Uvik je govorija glasno i prije bi ti doslo do mozga to sta ti savjetuje. Isto tako nikad se nije miša u važne odluke, pogura bi te i pustija da sam odlucis a poslje reka: “Svaka čast, dobro si napravila”. Ima je toliko ljubavi u sebi i branija je i najgoreg neprijatelja. To mi nikad nije bilo jasno, kako u svakome mozes nac nesto dobro? Čak je bija jedini kojem je sviđalo sve šta bi skuvala. (Ko je ikad proba moju hranu zna o cemu govorin). Ako bi bilo grozno za ist i cak ni ja ne bi mogla ručat on bi reka: “Ko ga jebe, poist će se”, i nametija bi pun pijat 🙂
Sićan se kad bi liti doša kod nas, kratke gaće i majica bez rukava, raširija bi ruke i sa osmjehom viknija: “Di ste Jelaši”? Bacija bi majicu na stolicu, popipa pivu i reka da je stavimo u zamrzivač. Kad bi ga moji pitali moze li me ranit (jer san ukupno oko 2 godine zivila kod njega) reka bi kako me nije skupo ranit, da nista ne jiden, najlakse kupit kesu čipsa i ona je mirna cili dan al zato koliko wc papira potroši da ne može napripravit nikako. Moj caca bi doda kako triba stavit kameru u wc i snimat šta radin s papiron pa bi se cerili.
Evo dok ovo pisen jos mi ne dolazi do mozga da vise nije tu. Jos neki dan smo pricali kako ce se vratit na selo za par godina. To mu je bila velika zelja, zivit u tzv. pustinji, u kuci u kojoj se rodija. Eto otisa je prije nego je uspija napravit jedinu stvar koju je zelija za sebe, nista drugo mu nije bilo važno. Volija je svoju familiju vise nego ista i to je pokaziva ko nijedan muskarac kojeg znam ali Hrvatska je imala posebno misto u njegovom srcu, srcu sta je puklo od dobrote. Sad ce tamo i počivat, u svojoj domovini.
Ovaj post i nije zanimljiv za vecinu ljudi, pogotovo za one koji ga nisu znali, ne zanima me, ovo mi je bija jedan od nacina da malo izbacin iz sebe osjecaje koje pokusavan sakrit jer doma ne zelin rastuzit nikoga vise nego su tuzni sada.
A boli me.
Otisa je prerano i ostavija nas da se snalazimo kako znamo. Bit ce jako tesko popunit prazninu koja je ostala iza njega. Kad bi usa u prostoriju bila ga je puna kuća, nisi ga moga ne primjetit, uvik je bija vesel a znan da ga zivot nije mazija. Sad su nan ostale uspomene i slike koje cu uvik rado pogledat. Jedna od mojih najdrazih je bila kad se ruga naocalama od 400-500 doll.

Znan samo da cu se uvik sicat njegovih rici, osmjeha i kratkih gaća koje je diza poviš pupka 😀
Gledaj na nas od gori i ako triba drzi nan lekcije cilu noć u snu 😉
Počivaj u miru i neka ti je laka hrvatska zemlja koju si toliko volija!

Sex na Žnjanu

Ovo san samo stavila naslov da uđete čitat. Heh ajde nisan. Neki dan san s rodicon bila na Žnjanu, Kanadskom Žnjanu… Vraćale smo se iz grada i svratile nesto poist. Kanada je napravljena za line ljude tako da samo s auton dodjes na prozor i narucis i oko zgrade izadjes na parking di su na sigurnoj udaljenosti (jedno 5-6 metara jedan od drugoga) poredana auta u kojima ljudi žderu to sta su upravo kupili. Tako smo rodica i ja stale, pristojno se odmakle od ostalih ali opet ne predaleko da ne privlacimo paznju. Totalno me podsjetilo na situaciju na Žnjanu, ako slucajno prodjes nakon sta je sunce zaslo auta poredana i ljudi naravno jedu tople sendvice 🙂 Sad se sitin maturalne i dosadnog plesa zenska sa zenskom (300 zenskih i 30 muskih) i kako smo se oko 3 ure nas par zenskih provozale po Žnjanu šlajfajući po pijesku i trubeci samo da vidimo koliko ce ljudi zastat u jedenju sendvica 😀 Evo san se i ja nasmijala pišući ovo, napokon. Jučer mi je bija najgori dan odkad san dosla u Kanadu, danasnji ga prati. Prvo kupila san auto, lipo je, za hrvatske uvjete sportska jurilica, za kanadske prosjecno auto za picit okolo. E sad otvara se na daljinski i ima starter (ko ne zna to je da ga mos na botun iz kuce upalit da ti se ugrije/oladi dok ti dodjes). Sljedece jutro nece se otvara daljinskin a kamo li starter pokrenit. Otvorin ga kljucen, ne mogu ga upalit. O jebenti auto i ko mi ga proda. Zvali covika da dodje i on donija akumulator i spoija ma kakvi, ne pali. Kaze on potrosila ti se baterija na daljinskom, tribas ga malo lupat o pod i o stablo dok ne proradi. Ok, otvorit cu kljucen al sta ima veze daljinski s tin da auto ne pali? Kaze mi ako ga zakljucan s daljinskin a otvorin s kljucen da ne mogu vozit. Ooo ma mrs u p.m. Isla trazit bateriju, nema je za kupit. Ma kud cu sad jadna ti san, ostavljat otvoreno auto? Napokon baterija nadjena al daljinski opet ne radi. Zoven covika a on mi da lupan malo daljinski i da pritiskan jace. A ja popizdila, rekla mu da skacen po njemu i bacan ga po podu i da mi prsti krvare od pritiskanja, da na posa iden 15 min ranije da bi zakljucala auto, da mi je pun kufer i da mi auto triba za vozit a ne bit madjionicar dok uspijen uc unutra. Uglavnom dosa opet, nadrkan, sredili smo stvar tako da cu za 5 doll kupit novi daljinski i pozdravit se sa starterom. To je i tako bilo predobro za mene, moze mi guzica trpit malo ladnoce kad tek sidnem, ima sala na njoj. Ali to nije sve, nadrkali su me i iz firme tako da su mi stavili smjenu od 5-7 p.m pa onda od 8 p.m do 8 a.m u drugom gradu udaljenom 30km. Nakon sta san ih zvala i jedna te ista osoba nije pripoznala moje ime vec po 100-ti put nego me trazila da joj spelujem prezime i onda rekla: “Ooo Zorena to si ti”, tila san joj onako ljuta opsovat socno al ipak san ja pristojna, baren dok prican na telefon, vecinom 😉 Nisu mi tili skinit tu smjenu od 2 sata, tj. nisu nasli drugu budalu koja bi pristala tako radit pa san se lipo u 4 skupila od doma i nema me sutra do 8 i nesto. Ok, ne bi ni to bilo toliko strasno da san dosla kod normalnih ljudi. Prva baba nadrkitis a ne triban spominjat da dida ima OCD i da san uru vrimena slagala kesice i kutijice na tocno odredjena mista, zavjesu povlacila u milimetar i slusala price kako mu je pišo sad mali al kad ozdravi da ce bit velik ko prije. Mislin da bi to bija prvi slucaj povecanja piše nakon izlaska iz bolnice posli operacije na drobu 😉 Uglavnom puna mi je kapa privrcanja stvari iz torbe na kantunal i obrnuto tako da cu mu ujutro prije nego oden sve izmisat 🙂
Malo san se iznenadila stanje u Bolnici, nisan nikad bila u ovoj, uzasna je, bar ovaj odjel di sam sada. Da se razumimo za hrvatsku je ovo hotel sa 300 zvjezdica. Lancuni in se griju u nekon velikon ormaru tako da mozes dobit topli kad ti je ladno, wc je u sobi a isprid njega veliki ormar opremljen svin i svacin, 10-ak velikih rucniha, 30-ak malih, ma svakakvih potrepstina, nisan se vele zagledala, u prizemlju mos kupit kavu i nesto za ist, lipo je opremljeno sve, salter informacija na svakom koraku… Kako radin u domovima koji imaju sve leteće ovo mi je smeće. Lako se covik navikne na lipo al iskreno puno bolje izgledaju obnovljeni odjeli na Fritulan ili Krizinama. Osim broja ljudi u sobama i sranja cilig odjela u jednom zahodu. Evo opet dod hara, Neko na dnu hodnika zvoni sestri a on odma zove sestru da dodje jer nesto svira. I ona bidna na razglas kaze eto me i objasnila mu sta je. Eto vidin zasto bi mene potralo s posla. Ja bi mu odma na parlafon rekla smiri se vidis da svira i kad ti potegnes, spavaj doli. Bas mi za zene, dosla mu dat tablete za sranje a on joj kaze kako ih je on platija al ih ne zeli i da ih ona sebi uzme. Fak pocelo mi se spavat a nije ni 11 uri. Kuku lele. Iden igrat igrice malo i onda cu se bacit kroz prozor oko ponoc.